Umetnost nije nikada završena – samo je napuštena

EKSKLUZIVNI INTERVJU SA NEMANJOM HADŽI JOVANOVIĆEM, GLUMCEM NARODNOG POZORIŠTA U UŽICU
________________
BORIS TANOVIĆ
Dugo čekan intervju sa užičkim glumcem Nemanjom Hadži Jovanovićem uredno je zakazan za ponedeljak. Tačan kao ‘’švajcarac’’ čekao je na dogovorenom mestu, a put nas je odvedeo, a gde drugde no do kafića u okviru Gradskog kulturnog centra, gde se svi gimnazijalci, umetnici i intelektualci ni manje ni više osećaju kao u svom omiljenom kutku doma. Nemanja Hadži Jovanović je rođen 3.januara 1981. godine u tada još Titovom Užicu. Završio je akademiju u Novom Sadu, a posao glumca prve postave užičkog ansambla dobio je 1.dana novembra 2006. sa nepunih 26 godina. Interesantno, do ovog trenutka ima 26 ostvarenih uloga na ovdašnjim ‘’daskama koje život znače’’, a posebno će biti upamćen po likovima u ‘’Majstoru i Margariti’’, ‘’Smećarniku’’ i pojavljivanju u nemalom broju predstava za najmlađe.
Kako gledate na lična postignuća u 2014. godini? Ipak nije mala stavr učestvovati u velikim projektima poput ''Praha i pepela'' i ''Smećarnika'' čije su premijere i reprize bile izuzetno posećene tokom prve godine izvođenja?
- Prošle godine sam dobio uloge u novim predstavama ''Prah i pepeo'' i ''Smećarnik''. Prva je rađena u koprodukciji sa ''Puls teatrom'' iz Lazarevca, proveli smo tamo oko 10 dana i nije to bio jednostavan posao. Prvi put smo radili sa drugom kućom, ali to je veoma dobro iskustvo. Upoznali smo se sa novim ljudima, osvežili se i to dođe kao neki odmor. I lazarevačka i užička publika mogu da ‘’predahnu’’ od glumaca svog ansambla u ovakvim prilikama. Lepo je bilo sarađivati sa Brankom Popovićem u ovom ostvarenju. Drago mi je što u ove dve predstave imam totalno drugačije uloge.U ''Smećarniku'' glumim korumpiranog policijaca, koji je više ustvari naivan, tako da ne može baš biti korumpiran.On smatra da su njegove sve kolege poštene kao i on, da policijacima treba primarni cilj da bude potraga za lošim momcima. To je veoma zanimljiva priča, a ja sam svom junaku pridodao i primese iz akcionih filmove, poput nunčaka koje se mogu videti na kraju. Lepo sam se zabavljao, probe su bile interesantne i to je najbitnije za glumca.Mogu da budem zadovoljan i miran što se tiče uloga u ovim komadima. Iako nešto nekad ne štima, uvek se trudim da sve ispravim, ali znate kako, I pored velike želje to glumcima ne polazi uvek za rukom. Mi smo ljudi, slaba bića, koji grešimo svakodnevno i padamo pred iskušenjima, tako da je nemoguće da sve uvek prođe u najboljem redu.
Mladi su oduševljeni ''Snežanom i sedam patuljaka'', čiji je reditelj takođe Branko Popović. Da li smatrate da decu treba od malena voditi u pozorište ili to može kasnije izazvati kontraefekat, u pogledu da dođe do zasićenja od teatra i okretanja njihovih interesovanja ka estradi, koja svakim danom pada sve niže i niže po kvalitetu?
-''Snežana'' mi je draga predstava koju rado igram, ali ima dela koje igram sa manje elana. U ponekim komadima se nisam najbolje snašao, ne dođe svima od Boga podjednako za bilo šta. U svakoj predstavi u kojoj smo se igrali i uživali, ona je uspela.A decu, naravno treba dovoditi u teatar.Tako im se razvija mašta. To je za njih novi svet, svet bajki i oni na licu mesta vide te ljude koji glume njihove junake iz fantastičnih priča, nebitno da li Snežanu, patuljke, Trnovu ružicu, Pepeljugu... Mislim da nema tu mogućnosti za kontraefekat, već može doći do zaokreta u usmeravanju kasnije što se tiče repertoara u pozorištu. Da se razumemo, pozorište se ne bavi samo klasičnom književnošću i poučnim pričama, ima tu i nečega čemu mesto nije u takvoj kulturnoj ustanovi. Treba sve to videti, ali čovek mora da bude dosta mudar i valjano odabere šta je pametno gledati. Neki ljudi se bave tim stvarima (misli se na nemoralne likove : prim. aut.). Ali mi moramo da shvatimo da to nije za nas, da je pogrešno i da ne nasedamo na takve priče. U teatrima ima dosta ovakvih predstava, koje se baziraju samo na vizuelnom i spoljašnjem i na osnovu toga dobijaju priznanja i nagrade, a unutra su, da kažemo ''šuplje'' i mi tu ne vidimo unutrašnjost. Ali čovek je takvo biće, biće čula, on veruje sluhu, mirisu, svojim očima… Jedino ovakve predstave mogu da sputaju mlade.Zato kaže Isus ''Blaženi su oni koji poverovaše, a ne videše.''Hoću da kažem da treba verovati i svojoj duši i osećanjima.To je velika mudrost, kad ti razum u srcu počiva.
''Smećarnik'' je osvojio nagradu na prestižnom festivalu ''Joakim Vujić'', dok ste za Bulgakovljevog ''Majstora i Margaritu'' dobitnik priznanja za najboljeg mladog glumca i primalac nagrade «Avdo Mujčinović » koju dodeljuje ‘’Politika’’ . Da li je Vam je jedna od ove dve predstave omiljena do sada rađena u matičnom teatru?
- U ''Smećarniku'', kao što smo rekli glumim naivnog policajca, ali ja sam čovek koji voli klasike, a u pozorištu klasičnu književnost do avangarde. Volim i parodiju i komediju, ali mislim da mi avangarda najbolje leži. Bulgakov ima drame, koje su avangardne, pominju se tu i vremenske mašine I mnoge inovacije. Njegova dela se odvijaju za vreme trajanja Ruske revolucije… Predstava je krenula kao klasična, a ima veze kako sa mojim tako i sa životom svih ljudi. Moj lik Ivan u komadu od nevernika postaje vernik. Svi smo mi grešni, pa i ja ,takva je ljudska priroda, ali i okruženje, mada moramo biti dosta jaki. Tako da mogu reći da mi je najdraža upravo ova predstava.Ne toliko zbog nagrade, već koliko zbog lika i dela.
Koji je po Vama najbolji način da se prave umetnosti i umetnici više vrednuju, kao zanimanje, koje je danas veoma zapostavljeno, potcenjeno i društveno neprihvaćeno?
- Zaista lepo pitanje. Slikarstvo, gluma, književnost i druge umetnosti nas teraju da pođemo od samih sebe. Recimo, uzmimo za primer ove poplave što su zadesile Srbiju. Videli smo ko je koliko human, ali smo na delu mogli shvatiti i neverovatnu dozu naše nemarnosti. Po mom mišljenju, nije bilo ni trena prirodnog faktora, već Božjeg. Ti kanali su bili zatrpani otpadom, svi se ovde vode devizom ''Neću da bacim u kontejner, već me briga.'' Ljudi tako ne razmišljaju gde će to završiti i kakve su krajnje posledice. Kada bi stotine nas bacalo tako po prirodi, stvarale bi se brane smeća.Tako i za umetnost isto, ako mi ne bismo ''metaforično'' bacali to smeće, brane se neće praviti.Moj lek za današnju situaciju je savet da svi treba da se vratimo duhovnosti.Duhovnost u smislu da se poštuje sveto. Umetnost tera čoveka na preispitivanje, ali i vera na prvom mestu. Treba imati veru, negovati je i gajiti je kao dete, tako mora i vera da se čuva i sigurno će se osetiti boljitak po povratku duhovnosti. Izbor i misli će nam biti drugačije za sve nas pa i za pozorište. Odabir glume i dela će biti bolji. Muzička scena će biti kvalitetnija. Tako da je duhovnost, opet jedino rešenje da sve bude lepše.
Pozorišni reditelj i glumac sa kojim najradije sarađujete?
- Zapravo, to ne može da se bira. Glumci sami sa sobom moraju da naprave atmosferu u glavu da svakome od nas bude zanimljivo tokom rada na sceni. A reditelj, sada, ko dođe. Ja bih voleo da samo sa najkvalitetnijim režiserima radim. Nekad dođu baš kvalitetni, nekad manje, ali kad budemo toga svesni, mi smo tu da zajedno sve odradimo, korigujemo, pomognemo i ceo ansambl se trudi da predstava bude što bolja.
Planirate li da Vašeg sina usmerite ka ''daskama koje život znače'' i da zajedno uz Vas uči prve glumačke korake?
- Ništa se tu ne može unapred znati i planirati. Mogu da imam neke planove, ali tu je i moja supruga... Uostalom kako Bog odredi.Videćemo njegova interesovanja, ponudićemo mu najbolje što se tiče vaspitanja.U današnje teško vreme, porodica je još ozbiljnija stvar. Ako pokaže sklonosti za glumu, neka proba... Ja neću insistirati da pođe u bilo kom smeru. To će biti njegova odluka i nikad se ne zna čime će se baviti.
U kojoj meri Vam u poslu znači podrška supruge, kao profesorke srpskog jezika i književnosti, čije zanimanje itekako ima spona sa vašim profesionalnim opredeljenjem?
- Sigurno da znači dosta. Pomažemo se međusobno.Zajedno razgovaramo o književnim delima, predstavama.Naši poslovi su srodni, dopunju se. A mislim da ne valja kada supružnici imaju ista zanimanja, tada dolazi do sukoba mišljenja, mislim na nerazumevanje. Mi zajedno idemo na pozorišne festivale ovde u Užicu, pratimo književnost...
Pri kraju februara, tačnije 25.premijerno će biti izvedeno ''Odumiranje međeda''. U kakvoj Vas ulozi možemo očekivati u ovom delu čuvenog Branka Ćopića, na koje je režiserski pečat ''lupio'' mladi i talentovani umetnički direktor užičkog teatra Nemanja Ranković?
- Da, kroz dve nedelje nam sledi premijerno izvođenje ''Odumiranja međeda''... Dramatizaciju je, da napomenem uradila Olga Dimitrijević. U komadu igram mladog novinara, koji dolazi u jedno malo seoce na vrh ''čuke'' (planine) u zabiti i biva izigran od meštana. Opet, dodeljenja mi je uloga jedne čiste duše koja dolazi tu da piše reportažu, ali ga seljaci izigraju i ''namagarče''.
Možemo li Vas tokom budućnosti, u većoj meri očekivati na televiziji i u kinematografskim delima?
- I meni je želja da što više budem u kinematografiji, ali kad malo bolje razmislim možda je i dobro što me Bog ''drži'' sa strane da ne upadnem u tu mašinu. Sve ovo što se sada radi je povezano sa onim nedostatkom duhovnosti i ne bih voleo da učestvujem u tome. Vidite i sami, šta isplivava na površinu i šta nam nude. To su veliki kontrolori emocija i onoga šta ljudi treba da gledaju i tako se mi pod takvima uticajima ponašamo, učimo preko TV – a, novina... Mediji su najjače oružje danas. Nije to ni atomska bomba, ni mobilni telefoni... Oni kreiraju način života preko filmova, serija i reklama i određuju emocije. Što se tiče materijalne strane voleo bih, a sa umetničnog aspekta zaista ne. Postoji par ljudi, to su zvučna imena i naši najistaknutiji reditelja do kojih je teško doći. Možda jednog dana...
Za kraj, jedna poruka za gimnazijalce i sve čitaoce našeg lista.
- Poruka za mlade gimnazijalce koji čitaju je da se posvete veri i da sve što rade rade s ljubavlju. A da bi nešto radili s ljubavlju, moraju imati veru u Gospoda, koji će im dati mogućnost da uspeju. I posle toliko godina mi malo znamo o našoj veri i uvek se treba vraćati toliko pomenutoj duhovnosti.Kroz ljubav prema poslu, čovek treba da uživa i da se igra u životu.
Uz do pola ispijen fildžan kafe i prijatan razgovor, Nemanja Hadži Jovanović je ''Gimnazijalcu'' otkrio dosta toga o pozorišnoj umetnosti, posavetovao mlade i dao svoje stručno mišljenje o izlasku iz kulturne blokade u Srbije. Priča nas je odvela i do direktora Narodnog pozorišta u Užicu Zorana Stamatovića, koji je gimnazijalcima omogućio besplatne karte za pozorišne predstave, a Hadži Jovanoviću značajnu podršku uz oca Milića Dragovića, paroha crkve Svetog Marka u veoma bitnom projektu, izgradnji crkve u Krčagovu, koja će biti finansirana zajedničkim prikupljanjem sredstava u dramskoj sekciji ''Despot Stefan Lazarević'' koja je u okviru užičke crkqve Svetog Marka.
Sa ovakvim dobodušnim idejama mladih, a uspešnih ljudi, Srbiji je ostao tračak nade da može prevazići kič i kvaziumetnost i postati obećana zemlja pravog sistema vrednosti. Umetnost je večna, a život je kratak, zar ne?Da naša dela ostanu doveka, šansa nam je data. Iskoristiti je – znači zahvaliti Gospodu Bogu za priliku za putešvesije po Zemlji!

,,Islamizacija na našim prostorima kao istorijski fenomen“

Naš sagovnornik je gospodin Salih Selimović, dugogodišnji profesor, istoričar i publicista iz Sjenice. Poznat je po svojim istraživanjima u oblastima istorije islamizacije jugoslovenskih prostora, demografiji i migracijama stanovništva. Dobitnik je [...]

 
,,Odavno nam nije bilo ovako lepo"

Naš sagovornik je prof.dr Željko Tomanović, naš Užičanin i dekan Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Razgovorali smo sa njim prilikom njegove posete našoj školi, kojoj je donirao veliku količinu stručne [...]