XX JPF: Užička publika nagradila domaću predstavu

„Svrati reče čovek ili san o zavičaju“ autora Ivana Velisavljevića u režiji imenjaka mu Vukovića,nastupala je u petak 13. novembra na 20. JPF – u . Izvođenju ovog komada koji je na festivalu „Joakim Vujić“ osvojio 4 nagrade, prisustvovao je veliki broj mladih ljudi, među kojima i gimnazijalci koji su izlazak petkom veče zamenili uživanjem pred daskama koje život znače, a kasnije i pažljivim slušanjem „vinovnika“ drame na konferenciji u holu teatra. Za okruglim stolom sedeli su i oba Ivana, pisac Velisavljević i režiser Vuković.

Velisavljević ističe da Konstantin Kol Vitas (kog igra Nemanja Hadži Jovanović) umnogome podseća na njegov život i poreko.

– Ja sam bogalj, stvarno sam iz Vladimiraca i veliki sam fan Šabana Šaulića. Stvarno sam bio u Itaki na studijama, bio sam u vinarijama gde se prodaje vino za dolar i deset dolara, a autentična je priča o prosvetnim radnicima. Ima dosta toga autobiografskog i dokumentarnog. Cela ispovest prostitutke je dokumentarna, ne bih se usudio da takve stvari izmišljam – veli Velisavljević.

Njegov imenjak Vuković (reditelj), mladi Nišlija osvrnuo se na Šabanove hitove i njihovu transformaciju u komadu. Smatra da pesme čuvenog pevača narodne muzike bitno utiču na živote ionako elegičnih junaka.

– Tuga nekog čoveka, koji je socijalno, društveno na većoj poziciji, nije veća od pozicije nekoga ko je pogotovo socijalno, na nižoj stepenici od njega. To i Čehov prvi pokazuje, pa i svi dalje. Šabanove pesme njima menjaju živote, nema ironije, stavrno je tako. – kaže Vuković i nastavlja. – Ono što mi radimo na sceni je priče iz vizure glavnog junaka. Spoj realnih, nerealnih strahova i zvukova. Najveći problem je bio da ne odemo u proizvoljnost, već da stvorimo sistem. Nadam se da smo ga napravili, tako da i publika nešto oseti. Aplauzi se čuju i na najčudnijim mestima u raznim izvođenjima, a ja to gledam kao kompliment.

Hadži Nemanja Jovanović, užički glumac koji tumači glavnu ulogu, Konstantina Kola Vitasa, povratnika sa pečalbe „preko bare“ opisuje Kola kao čoveka koji ima precenjeno mišljenje o sebi, ali tek kada dođe u Amerika biva mu jasno da preteruje.

– Vizija koju Konstantin stvara o sebi je iskrivljena priča stvarnosti, na kraju je otišao u beli svet i vratio se kući. Misli da su Vladimirci za njega mali, a drugare gleda sa visine. Mislio je da može više, ali kada je došao u Ameriku shvatio je ko je. Trebalo je da ode negde da bi razumeo da je deo Vladimiraca. Kada vidi svoju utrobu, vidi da je u njoj bio problem. To i svi imamo možda u sebi, smatramo da vredimo više i da bismo mogli da budemo na nekom boljem mestu, umesto da budemo srećni onim što nam je dato i da to koristimo – iskren je tridesetčetvorogodišnji glumac.

Iskustveno napominje Divna Marić, već 33 godine sa drugim stažom u užičkom teatru, da i pored niza problema koji uloga ima to treba zanemariti i lik stavrati po osećaju.

– Prvo što je mene fasciniralo je zahtev Ivana Vukovića da isključivo pevamo u ovoj predstavi. Takve su bile prve probe, a zapitali smo se tada kada ćemo početi da glumimo. U svojoj ulozi Konstantinove, Snežanine i Andrijine majke, žene koja sve saznaje iz novina u trafici gde radi, osećala sam se veoma dobro. Gradila sam svoj slik kao da razni hendikepi ne postoje. Verovali smo jedni drugima, to se videlo i na sceni – kazala je Divna Marić, inače jedan od članova Upravnog odbora NP Užice, koji je 1995. doneo odluku o osnivanju festivala.

Ženski lik oko koga se vrti celokupna radnja drame je Snežana Vitas, Konstantinova sestra, invalid bez leve ruke. Nju igra Andrijana Simović, koja je veoma zadovoljna saradnjom sa rediteljem i piscom i naglašava da kao i Snežana, u privatnom životu se trudi da bude nasmejana i pozitivna.

– Sve sam radila po osećaju. Verovala sam i jednom i drugom Ivanu. Kada je došao Ivan, režiser, izložio je svoj koncept i shvatila sam da će to biti proces u kom sve ide glatko. Možda ja, negde jesam ta Snežana. Ona hoće nešto da menja, radi, uvek je nasmejana, sa stavom „idemo dalje“.

Kratko viđenje ovog velikog ostvarenja užičkog pozorišta, dala je i Dragana Vranjanac. Ističe da je tekst isprelpletan asocijacijama, kao i songovi koji daju autentičan doživljaj.

– Režiser nas je vrlo mudro uveo u proces. Bili smo radoznali, ništa nismo znali o likovima. Kroz songove smo dosta saznali, oni nose simboliku, likovi nose imena songova, kao u primeru Katarine i Snežane.

Publika je očigledno ostala vrlo privržena domaćoj predstavi obzirom da je prepun auditorijum u gledalištu Velike scene teatra dao zbirnu ocenu 4,64 za „svoj“ domaći ansambl. Na kraju se ispostavilo da je to bila najviša ocena publike na jubilarnom 20. Jugoslovenskom pozorišnom festivalu „Bez prevoda“. Neki gledaoci koji su ovu predstavu imali prilike da gledaju ranije, karte su prepustili poznanicima, rodbini ili prijateljima. Ostao je utisak da se Vukovićevo režisersko delo sasvim zasluženo našlo na programu festivala i da je ova predstava rame uz rame sa najboljim ostvarenjima u Jugoslaviji ove godine, bez ikakve protekcije (gledajući iz ugla da je komad „Svrati reče čovek ili san o zavičaju“ produkt domaćina festivala) što je naglasio selektor Bojan Munjin, pozorišni kritičar i novanr iz Zagreba. Iako su izostale nagrade (osim nagrade publike), ansambl na adresi Trga partizana 12 može da bude i više nego zadovoljan ostvarenim, pre svega najdužim aplauzom i nagradom užičke publike, uvek realne bar kada je pozorišna umetnost u pitanju.
B. T.

Izlet u Vrnjačku banju

Učenici prvog razreda naše škole su u ​​subotu, 1.oktobra, išli na izlet u Vrnjačku Banju.

Na putu do odredišta posetili smo manastir Blagoveštenje koji se nalazi u Ovcarsko-kablarskoj klisuri, poznatijoj kao [...]

 
Veslanje po suvom

Dana 14. septembra 2016. sa početkom u 20 časova, u Gradskom kulturnom centru održala se promocija knjige našeg bivšeg maturanta Borisa Tanovića. U pitanju je zbirka pesama ,,Veslanje [...]