Intervju sa Dobrilom Nenadićem



-Odakle Vam ideja – inspiracija da napišete roman Dorotej?

-Kada sam ovu knjigu pisao to smo znali samo gospod Bog i ja
a sada zna samo Bog.
Pisac je drznik koji se meša u domene višnjih sila, na jednom ramenu
mu čuči demon ništavila i nebića na drugom anhel blagovesnik.


-Da li su događaji u knjizi plod fikcije ili su potkovani istorijskim činjenicama?

-Od svih mojih romana čija radnja se odvija u srednjem veku ovde je najmanje istorijskih ličnosti a ni jedna se ne pojavljuje među likovima.

-Zašto ste baš izabrali srednji vek?

-Nisam ja birao temu, tema je birala mene, ima tu nečega tajanstvenog zagonetnog i zato je književnost neko malo čudo. Neke priče teže da budu ispričane a ja sam tu samo zapisničar. Priča o plemenitom Srbinu monahu Doroteju stoji kao protiv teg svih ostalih priča koje su pričali nebrojeni naši dušmani. To je prosto ona latinska mudrost i pouka : Audiatur et altera pars – neka se čuje i druga strana.

-Koje nagrade ste osvojili?

-Umesto odgovora upućujem te na svoj sajt www.dobrilonenadic.com u rubrici nagrade nabrojane su sve koje sam primio i za koje knjige. Možeš da navedeš da sam to odgovorio na ovo pitanje ili da to napomeneš u uvodu.

-Kako je reagovala publika?

-Šta da kažem. Knjiga se pojavila na sajmu u Beogradu 23. oktobra 1977. i do kraja te godine osvojila naklonost i kritičara i publike a da niko ništa o meni nije znao. I tako je bilo od tada pa sve do našeg vremena.
Nikada nisam uspeo da saznam tačne tiraže svojih knjiga, prodato je kod nas i u svetu preko 300.000 primeraka, dakle 15 šlepera punih knjiga.

-Kako se osećate povodom toga što je roman ušao u školsku lektiru?

-Nelagodno. Da sam znao da će jednoga dana Dorotej postati školsko štivo svakako bih izbacio sve slobodnije pisane delove, ali bojim se da bih tada izgubio dobar deo publike.

-Mogu li se dešavanja u romanu preneti na bilo koju grupu ljudi?

-Nadam se da sam napisao priču koja može da se smesti u svim vremenima i da važi za sva doba. Uz nešto nebitnih specifičnosti koje su karakteristične za srednji vek i naš prostor u svemu drugom ljudska priroda ostaje nepromenljiva. I sada postoje surovi gospodari sveta kao što su nekada bili Kaligula i Neron, Džingins Kan i Ivan Grozni, Hitler, Staljin i Pol Pot. Jesu li ljudi promenili svoje ćudi? Ni za dlaku. Ima li manje pakosti, zlobe, zavisti, mržnje? Na žalost nema. A isto tako na sreću nije se smanjio ni broj plemenitih, časnih i poštenih. Svet je i dalje neka vrsta klackalice koja čas preteže na dobru a čas na lošu stranu.

-Zašto ste odabrali baš ovu formu pisanja?

-Kada sam knjigu pisao 1974, 1975, mislio sam da se upuštam u jedan eksperiment a posle je neko među poznavaocima svetske književnosti rekao da je sličnu formu romana objavio Vilijam Fokner čuveni američki pisac pod naslovom „Dok ležah na samrti“. Ni pre ni posle toga Foknerovu knjigu nisam ni video. Pomišljao sam da publika neće prihvatiti takvu formu, i da niko neće imati živaca da to čita a desilo se sasvim suprotno.


Jana Janjić

Izložba o ekologiji

U Narodnoj biblioteci Užice otvorena je izložba povodom evropske nedelje zaštite životne sredine.Učešće su uzeli i učenici III razreda naše škole i članovi Ekološke sekcije, kojom rukovodi profesorka biologije Milica [...]

 
Intervju sa Dobrilom Nenadićem



-Odakle Vam ideja – inspiracija da napišete roman Dorotej?

-Kada sam ovu knjigu pisao to smo znali samo gospod Bog i ja
a sada zna samo Bog.
Pisac je drznik koji [...]