Užička poezija

Slavko Vukosavljević

JEZERO

Na jezero sam došao lêtom premorenih ptica,
da se, k'o drvo jesenje, nad njega nadvijem, nag i žut,
pa da pronađem malo vedrine u nebu svoga lica
ili da se osmehnem sebi poslednji put.

Na jezero sam došao hodom pravoga hodočašća,
ali ne da se molim ili da se zbog nečega kajem,
nego da vidim, pored zverinja i pored hrašća,
mogu li, kad sam već čovek, bar ljudski vek da trajem.

Na jezero sam došao ronjenjem iz svojih dubina,
da sa obale jedne nove pogledam sve to u meni,
ne bi li ranjeniku teškom našao hleba i vina,
da mi se opet mladost od snage zarumeni.

Šaputao sam jezeru svoju glad i svoju samoću,
kao i to da sam od lutanja postao sa stazama isto,
da samo pijanac neki legne kraj mene noću
ili nesrećnik neki kome je nož zablist'o.

Šaputao sam jezeru svoja sunca i svoju tminu,
i kako sam ozvezdan i dubok, k'o nebo u sredini leta,
ali da nema ruku toplih snegove sa mene da skinu —
livada nežnosti moje već jednom da procveta.

Šaputao sam jezeru bistrinu i ludilo svoje glave,
kao i to da jedno i drugo isto mi nosi,
k'o što me isto zanose devojke crne i plave
sa virovima varki u talasavoj kosi.

A jezero je bilo mirno, tek malo talasavo,
sa čudnom slikom sveta u svome dubokom oku:
prolete kroz njega ptica, u nebo — strmoglavo,
skoči kroz njega srna — i osta suva u skoku.

A jezero je bilo nemo, sa pričom koju ima,
sa zagonetkom neba i mog nadnesenog lika,
poneki oblak se njih'o, k'o cvet, na talasima,
tonući u dubinu i ne dajući krika.

A jezero je bilo dobro, kao da ne postoji,
kao da nema mene, obala, ni tamnih šuma,
pa učinilo mi se, časkom, da smo nekako svoji —
nebo i voda i zemlja i prostor moga uma.

Naslutio sam tada: i pre mene je neko,
dok je za trećim brdom živeo veseli Pan,
u ovoj istoj šumi neku boginju ček'o,
zaboravljajući noći i ne videći dan.

Setio sam se, zatim, kad umrem, da posle mene
ničega biti neće i svega da će biti...
Jezerom, u peni smeha, plivaće mlade žene,
a noću u tišini zveri će vodu piti.

Osetio sam, najzad, sa tajnom što me još davi,
i s nečim od malih mrava, koji nerado ginu,
da ću još jednom ipak rasuti stope po travi,
polako silazeći, ljudima, u dolinu...

„Pao je i četrnaesti kilometar, ali nikad neće pasti Kadinjača.”

Ovo je čuvena rečenica koja je odjekivala tog 29. novembra 1941. godine. Bitka za Kadinjaču odigrala se 24. novembra 1941. godine. Bila je to borba nekoliko stotina partizana protiv oko tri hiljade naoružanih nemačkih vojnika koji su branili jedinu oslobođenu teritoriju na tlu okupirane Evrope. U ovoj odbrambenoj akciji izginuli su svi borci Radničkog bataljona, štiteći odstupnicu Vrhovnom štabu koji se povlačio iz Užica ka Sandžaku.

U utorak, 29. novembra 2022. ...(opširnije)

 
Literarni konkurs

Učenica Ana Nikolić III6 pobedila je na literarnom konkursu koji je organizovao Zavod za javno zdravlje Užice. Ovogodišnja tema konkursa bila je „Voli i poštuj život koji ti je dat”. Organizatori su bili podstaknuti skorašnjim nesrećama u našem gradu i hteli su da ovim konkursom podignu svest mladih o tome da treba da brinu kako o svojoj sigurnosti, tako i sigurnosti ljudi iz svog okruženja. Pobednica konkursa za osnovne škole ...(opširnije)