piše: Boris Tanović

Malo je prošlo 7, a mi smo očekivali da ćemo se bar do poslednjih trzaja sutona smestiti u kuće suđenih nam u ovih par dana, Rumuna. To je bila velika greška. Ako se zna da po rumunskom računanju časovnik ide za čas ranije u odnosu na srpski, a mi došli u 22 u dugo (ne)čekani, kako za koga, Kampulung, ne treba prevelika matematika da smo 14 sati proveli u truckavom mini busu. Mada nije počelo tako loše. Pauze su u Srbiji redom bile u Batočini i u prelepoj varoši na Dunavu - Donjem Milanovcu. Đerdapom nikad stići, prelaz u inostranstvo se nije ni nazirao, ali ipak bilo je pitanje trenutka kad ćemo preći u državu sa kojom imamo najveću granicu. Rumunski policajac je upitao ko smo, gde smo i šta smo, a jedan drug Rastko je na čistom engleskom odgovorio da smo učenici gimnazije i da uzvraćamo posetu kampuluškim drugovima. Čovek je samo pogledao u pod i smeće i pitao podozrivo ,,Gimnazijalci, kažete?"...
Mnogi su tražili do sada već nadaleko čuveni "break" radi pražnjenja bešike, zbog prečestog konzumiranja pića.
A Rumunija. Ko Rumunija. Ko se još mogao nadati da nema gorih od nas? Čim pređete most na Dunavu, ne verujem da ćete pomisliti da putujete kroz toliko "prosperitetnu" EU. Smeće je na njivama, livadama i u rekama. Kuće i ne baš najbolje, atmosfera u autobusu bila je dijametralno suprotna kod muškog i ženskog pola. Devojčice su bile u strahu gde će dospeti, a momci, veseljaci, uživali u muzici i čarkali se, ponajviše Rista i Toša, čije psovke i prepirke nisu primerene za reći - ovde.
Prvi veći grad Pitešti, ima jedini na svetu fudbalski stadion od 6 reflektora, na kom se igra četvrta liga!? Na sve je ovo naselje od skoro 200 hiljada duša ostavilo lepši utisak i tračak nade. Tu smo pokupili Bogdana, našeg čoveka koji će nam biti od pomoći ovih par dana u zemlji na Crnom moru. Do Kampulunga u tom trenutku ostalo je svega 90 kilometara. Semafori i nešto lošiji put onemogućili su dolazak u pristojnije vreme, a mnogi razmaženi su poželili da spavaju u mini busu, plašeći se potencijalnog smeštaja. Izabran sam sa još jednom devojčicom da budem gost Natalije Vladau, koja živi na 2 kilometra od svoje srednje škole....
Smeštaj je odličan, šetnja okolo sa domaćicom i sestroj joj po raspakivanju na kiši - ne preduga i na kraju, sve ovo je došlo, kao što kockari kažu - kec na deset ili ostali - šlag na tortu.
Bila bi ovo najlepša bajka, da me prokleta gorušica u kooperaciji sa jednim neobičnim stanovnikom kuće nije probudila u zoru. Pomislio sam da je zmija, ali mačka je režala na mene i grizla jorgan. Tačno je da je Natalia upozorila za svoju ukućanku, ali ovo je bilo totalno neočekivano... Siđoh da se umijem, ona nestade i inspiracija za ispovedanje naglo došla i dobro došla.
Sastanak je oko pola 10 u toj školi, a meni ostaje satić i po da zaklopim kapke. I da, da proverim ispod kreveta i da slučajno vrata nisu - odškrinuta!

Učenice Užičke gimnazije ponovo su pokazale svoje znanje, veštine, humanost i dobrotu. Na inicijativu i ideju profesorke engleskog jezika, Danke Kovačević, učenice odeljenja III3 (Iva Ilić, Milijana Vulović, Nadežda Penezić, Nikolina Melentijević, Anja Grbović, Sara Piplović, Lea Knežević) i učenice odeljenja III1 (Marija Kostić, Ana Kovačević, Jelena Stanojčić, Kristina Milčanović, Anja Vujović, Mina Nenadić, Dunja Kostić, Teodora Todorić, Valentina Petronijević) zajedno su sa učenicima iz Osnovne škole „Miodrag V. Matić” ...(opširnije)

Imali smo čast da u našoj školi 20. marta ugostimo Birgit Šojrer, koordinatorku DSD projekta tj. ispita za nemački jezik. Danas je održan usmeni deo ovog ispita, a pismeni je bio 9. marta 2023. godine. U okviru DSD projekta nalazi se 25 škola u kojima se uči nemački jezik, a polaganjem ovog ispita učenici dostižu visok funkcionalni nivo učenja drugog stranog jezika. Naša škola je u ovom projektu još od ...(opširnije)